Postoje dva osnovna faktora koja utiču na razvoj emocija: Nasleđe (sazrevanje ) i učenje.

Prilikom rođenja i neko vreme posle rođenja sva deca pokazuju samo neodređeno stanje uzbuđenosti, koje se ogleda u neusklađenim i živim pokretima kad god dođe do iznenadne promene, na koju je dete u stanju da reaguje. U dobu od 1 – 3 meseca izdvajaju se iz ovog opšteg stanja uzbuđenosti dve vrste osećanja, osećanje nezadovoljstva i osećanje zadovoljstva.

Iz svakog od ovih osećanja diferenciraju se u idućem periodu, istim redosledom kod sve dece, pojedina osećanja, u razdoblju između 3 – 5 meseca gnev i gađenje, oko 6 –tog meseca, osećanje zadovoljstva samim sobom i ponosa, u 7 mesecu strah. Zatim, oko 11 – meseca ljubav prema odraslima, oko 15 – meseca ljubomora i uskoro za ovim ljubav prema deci. Istraživanja su dokazala da su nasleđe i sazrevanje dali isti redosled javljanja istih emocija kod sve dece, a da je faktor sazrevanja uslov da se neke emocije kod neke dece mogu ranije pojaviti.

Tako na primer, na uzrastu od 6 – 8 meseci dete počinje da se plaši stranih lica, bez ikakvog učenja. Dete je nasledilo osnovu za ispoljavanje straha, ali u trenutku kada je dovoljno sazrelo i bilo u stanju da razlikuje strana lica od domaćih, ono je počelo da manifestuje ovu vrstu emocija – strah.

U dečijoj psihologiji se često navodi eksperiment sa bezopasnom zmijom kao dokaz o sazrevanju emocija.

U ogradici u kojoj su se igrala deca stavili su dva kofera, koja su se lako mogla otvarati. U jednom od njih su bile igračke, a u drugom bezopasna zmija. Kad bi dete otvorilo kofer sa zmijom, ona bi izašla i palacajući jezikom stala da puzi po ogradici. Eksperimentatori saopštavaju da su se subjekti ponašali na sledeći način:

• Deca od 14 – 27 meseci nisu pokazivala strah od zmije,

• Deca od 26 – 79 meseci obraćala su veću pažnju na pokrete zmije i ustručivali su se da je dotaknu,

• Deca starija od 4 godine najčešće su ispoljavala sasvim jasno strah od zmije,

• Odrasli su se takođe plašili zmije i njihov strah je bio mnogo naglašeniji nego kod dece.

Eksperimentatori su zaključili da se strah kod dece javio kao posledica sazrevanja i da tek oko 4 –te godine, zahvaljujući opštem fizičkom i intelektualnom razvoju i boljem opažanju, dete naslućuje potencijalnu opasnost od neobičnog stvora, koji se kreće na čudan način.

Druga vrsta straha je učeni strah ili nametnuti strah, koji u najčešćim slučajevima potiče iz porodice, društva, okoline, tj. trenutne situacije u kojoj se dete našlo. To može biti istaknuto kod dece razvedenih roditelja, dece u čijoj porodici dolazi do svakodnevnog ne razumevanja i verbalnog ili fizičkog napada, zlostavljanu decu, često nesvesno zanemarenu decu od strane porodice i okoline.

Postoji veliki broj primera emocija stvorenih putem uslovljavanja, kao npr. strah od lekara i svih onih koji na njega podsećaju kod naše dece stiče strah koji je uslovljen. Sva deca se plaše bola. Susreti sa lekarom uz bolne injekcije dovode do toga da deca kasnije plaču čim vide lekara.  Ovaj strah se prenosi na osobe koje liče na lekara, to jest, na sve ljude u belim mantilima.

Utvrđeno je da se deca često plaše istih stvari kao i njihovi roditelji, čak i onda kada roditelji pokušavaju taj strah da sakriju. Ako majka strahuje od grmljavine, velika je verovatnoća da će se i dete plašiti kada grmi. Neki psiholozi smatraju da beba u prvim mesecima života doživljava majčine emocije. Dete navodno može odbiti da sisa zbog toga što je majka nervozna. Čak i kada pređe na čvrstu hranu ono neće da jede ako je majka nervozna, a dobro jede kada je majka manje napeta.

Razvitak emocija, možemo zaključiti, zavisi od naslednih osnova i od učenja.

Vrtić Kutak

Literatura – Dete između ljubavi i straha