Učenje traži strpljenje

učenje

Bez upornosti nema učenja. Istrajnost se isplati, jer vežbanjem možemo poboljšati procese u određenim oblastima mozga. Ovo su eksperimentalno dokazali neurolozi sa univerziteta u Gracu i kongitivni psiholog. Elizabet Štern. Oni su utvrdili da i manje inteligentni ljudi mogu postići značajne rezultate u svojim oblastima, i da se njihova moždana aktivnost pritom suštinski ne razlikuje od aktivnosti njihovih inteligentnijih kolega.

Istrajni ljudi su često korak ispred drugih. Deca mogu i moraju da uče. U početku je njihovo vreme koncentracije ograničeno. Šestogodišnjeci mogu da se koncentrišu 15 min. Na neku aktivnost, devetogodišnjaci 20 min. Izjedna da budu koncentrisani, praksa je pokazala, ako su deca koja su u predškolskom uzrastu bila u stanju da se usredsrede na neki zadatak, u dobu od 11 i 12 god. mogla bolje da se koncentrišu od dece koja su sa ovim imala probleme kao cetvorogodišnjaci. Stoga je jako važno da deca u svom razvoju dobiju dovoljno vremena da se posvete stvarima i da im pritom ostane vremena za igru. Kad se udube u neku stvar, ona se vežbaju da rešavaju probleme i da se na njih koncentrišu. Roditelji moraju podržati i izneti ovaj proces, jer to kasnije može imati teške posledice.

Klaus Gebauer, nekadašnji direktor škole, u svojoj knjizi NIKO NIJE PAMETAN SAM OD SEBE, piše da mnoga školska deca nisu uspevala da se duže skoncentrišu na neku stvar, zato što se kao mala nisu istrajno igrala. U školi deca koja nisu imala priliku da se na miru igraju, ne uspevaju da reše probleme vladanja i učenja. Ona nisu u stanju da se usredsrede na nastavne sadržaje, ono što su naučila ne mogu da zadrže u pamćenju niti mogu da ga primene na nove okolnosti.

Deca tek postepeno uče da planiraju da sebi postavljaju ciljeve i da ih ostvaruju. Kod petogodišnjaka, šestogodišnjaka ovo upravljanje samim sobom može se i spolja čuti.

Stručnjaci ovaj dijalog sa samim sobom nazivaju „Private Speech“ (govor sa samim sobom). To je govor koji im pomaže prilikom planiranja ponašanja i upravljanja samim sobom. Stati sebi na put kada je to teško učininti zahteva sposobnost za odlaganje dobijanja nagrade, koju deca moraju steći tokom svog razvoja. Kako bi mogli sami sebe da obuzdamo, moramo prihvatiti da se sve potrebe ne mogu odmah zadovoljiti. Deca sve žele i to odmah. Tek oko četvrte godine ona shvataju da ne postoji samo sadašnjost, već i prošlost i budućnost. Tako nastaje autobiografsko pamćenje. Ovaj pojam pomaže im da planiraju, da sebi postavljaju ciljeve i procenjuju moguće posledice svog ponašanja, tako što će ih upoređivati sa ranijim iskustvima.

Praksa je pokazala da već četvorogodišnjaci mogu dobro da podnose čekanje, što pokazuju istraživanja. Valter Mihel nudio je slatkiše predškolskoj deci, mali poklon odmah ili veći ako budu sačekali 20 min. Zadatak je utoliko bio teži što su deca sve ove poslastice imala pred očima. Ona koja su uspela da se izbore sa iskušenjem primenjivala su pametnije strategije. Okretala su glavu od poslastica ili su sebe odvraćala od njih tako što su pevala. Kada je ovaj ispitivač kasnije ponovo ispitivao istu decu, test je pokazao iznenađujuću povezanost. Oni koji su kao četvorogodišnjaci bili u stanju da strpljivo čekaju, kao adolescenti ispoljavali su veću socijalnu kompetenciju. Bili su u stanju da se uspešnije bore sa frustracijama, a u školi su dobijali bolje ocene.

 

Išta Leman – Motivacija

Vrtić Kutak

Ostavite odgovor

Your email address will not be published.

*

Social media & sharing icons powered by UltimatelySocial