Uloga roditelja u životu svog deteta

Kada se rodi beba ona je potpuno bespomoćna i ne može da preživi sama. Potrebni su joj roditelji da je nahrane kada je gladna, da je obuku kada je hladno, da je uteše kada plače. Roditelji su potrebni da se pobrinu da se beba oseća sigurno i da mu je prijatno.

Ako se iz bilo kog razloga oseća neprijatno, on zaplače, -a onda se roditelji pobrinu da sve ponovo bude u redu i da beba mirno zaspi ili da se zadovoljno smeška i guče.

Beba je toliko mala i nemoćna i toliko ništa ne razume da se od nje baš nista ne može tražiti. Roditelji se brinu o svim njegovim potrebama, omogućavaju mu da se pored njih oseća sigurno i prihvaćeno. Upravo to je kamen temeljac da jednog dana kada beba odraste se oseća sigurno i samostalno.

Naravno, do tada treba se preći duuug put sa mnogo prepreka. Da bismo svoje dete pripremili za uspešno uključivanje u okolinu i da se jednog dana počne samo starati o sebi, moramo ga prvo naučiti da pravi razliku između onoga što želi i onoga što je moguće. Roditelji će svakako zadovoljiti sve potrebe svoga deteta, t.j pobrinuti se da ne bude gladno, da mu bude toplo, da bude voljeno, čuvano i negovano. S druge strane, ni u kom slučaju se ne podrazumeva da će dobiti sve igračke koje želi. Biće nam mnogo lakše kada budemo znali kada mu treba ispuniti želju, a kada mu nešto treba uskratiti. Treba da ocenimo kada nešto našem detetu zaista treba, šta je želja koju možemo ispuniti, a šta je želja koju ne moramo ispuniti jer je dete želi samo da bi imalo veći ugođaj.

Dete još ne zna razliku.

Često je čak i odraslima manje ili više teško da prihvate ograničenja koja im život postavlja. U prvoj godini života dete ima iskustvo bezuslovne ljubavi, voljenosti jer mu roditelji ispunjavaju sve želje i brinu o njemu i njegov osećaj ugodnosti. To što mu roditelji ispunjavaju želje  je znak da ga vole. Kada dete počne da puzi naokolo, i pre ili kasnije počne da radi stvari koje roditelji neće ili ne smeju da dopuste, tada će roditelji početi da odbijaju dečije želje i nastpiće drama druge godine.

U drugoj godini detetove želje dolaze u sukob sa željama roditelja, koji zabranama i zahtevima počinju da postavljaju granice detetu. Dužnost roditelja je da navedu dete da čini za sebe korisne stvari, a da prekine ponašanje koje mu škodi. Ne samo da dete nema znanje i iskustvo koje je potrebno , već je njegova moć rasuđivanja nerazvijena, tako da jednostavno nema sposobnosti promišljanja o posledicama svoje želje i svog ponašanja.

Tu može doći do dozvole roditelja da se pomere granice I pomeranjem granica pravimo razmaženo dete. Deca mogu nogo više da urade nego što njihovi roditelji misle. Njima je potreban prostor za eksperimentisanje kako bi naučila da procenjuju sopstvene sposobnosti. Pritom, ona moraju praviti greške, i podnositi njihove posledice, da bi shvatila da su u stanju da se nose sa problemima. Deci trebaju izazovi. Ko zahteva, taj napreduje.

 

Vrtić Kutak – Knjiga „Motivacija“